Novi dan, nove gluposti.
Prije no što sam došao u Japan, slučajno sam naletio na knjigu “Lonely Planet: Japan” u Algoritmu. Par dana prije toga, skinuo sam i digitalnu varijantu u PDF-u, a reko, ma uzet ću i papirnatu, nek se nađe, u slučajevima kad mi crkne baterija islično. Mogu reć da je knjiga zbilja dobar i detaljan vodič. Koji će mi u papirnatom obliku nedostajati.
Probudio sam se pomalo neispavan u ranih 10 sati ujutro, i počeo pakirati. Plan je bio obići to jedno mjestašce van Akite di je i dan danas sačuvan taj jedan samurajski kvart. Otišao sam i po onaj nesretni veš. Netko ga je izvadio, posložio. Trebao se još malo posušiti. Nije bed, pobacao sam ga po prostoriji. Laptop? Tu je. Dodatna baterija? Tu je. Lonely Planet vodič?
Nema ga.
I sjeti se Mujo da ga je držao jučer na malom stoliću uz sjedalo, taman mjesto za njega. I snimao sam prolazak vlakom kroz neka sela, na njega stavio kameru, kad sam stigao u Akitu, pokupio kameru, a knjigu ostavio. Ne znam što mi je, al u ovih tjedan dana baš radim nepotrebne gluposti. Sreća u nesreći je da ga imam i u digitalnom obliku. Sad samo trebam izgubiti laptop. 
Hm. Ok, idem do željezničke, usput vidjeti što se može učiniti. Turistički ured naravno. Dobro jutro, izgubio sam knjigu, ima li kakav “izgubljeno/nađeno” šalter? Javite se policiji. Policiji? Ajd dobro, nek i njih vidim… Policijski ured (jedan od mnogih takvih malih priručnih po gradu) je kod ulaza u stanicu, u prizemlju, sa lijeve strane.
Došao ja, našao, zaključano. Gledam kroz blindirano staklo, nema nikoga. ? Što sad? Gledam ja malo okolo tog policijskog ureda, i skužim ja pokraj vrata nešto što izgleda ko video telefon. Hm. I veliko dugme pokraj njega. Hm. Stisnem ja dugme. Ništa. Stisnem ga još jednom, ništa. Odem ja malo do kuta zgrade, gledam, spušteni prozori s roletama, nema ništa. Vratim se nazad, kadli ekran upaljen, a velika glava policajca gleda me s ogromnim okicama. Izobličena glava, jer je preblizu širokokutne leće videofona.
Dobar dan reko ja, izgubio sam knjigu pa ako možete
A jel vi govorite Japanski?
Pa, ne baš.
Aj pričekajte tamo, sad će netko doći.
Oookeeeeej….?
Stojim ja, ljudi prolaze, gledam plakate “traži se” pokraj ulaza u policiju, ne prepoznajem nikoga al čini mi se ko da sam vidio neke face. Ma, svi ti Azijati, oni su svi slični.
20 minuta kasnije, eto policajca na biciklu. Za razliku od naših, na ovome se vidi da je u kondiciji.
Dobar dan
Dobar dan
Ja izgubio knjigu jučer u vlaku
Aha dobro, ajd pričekajte malo
Sjeo ja, on nešto telefonira. Ne sjećam se otkud mi ta informacija, ali navodno Japanci ne pričaju baš Engleski ali ga znaju čitati, bolje no što ga znaju pričati i slušati. Dohvatio se ja fino olovke i papira koji mi je ostavio, napisao svoje podatke i ukratko problem da ne čekamo ni on ni ja dok on obavi svoje. Odtelefonirao je, i ja mu odma uvalio papir. A, tako znači. Odma ga je ćopio i počeo nešto tipkati na računalu, i zivkati ekipu. Uto je došao još jedan kolega, valjda regularna smjena u toj postaji. Zapisali su i kako mi se ime izgovara, tu smo se svi malo zabavili i nasmijali, ja ponajmanje, i rekoše, javit ćemo vam se ako išta bude. A ja se kemijam, super, samo, sutra putujem dalje. Vjerojatno knjigu mogu zaboraviti…
Vlak otišao, ja gladan i umoran, podne. Ma, ne mogu više putovati ni snimati, dosta, treba mi malo odmora. Kako sutra putujem, uzeo sam si rezervaciju. Trebalo je jedno 20 minuta i 3 seta loše odštancanih karata, dok na kraju lik na šalteru nije skužio da mi trebaju karte za sutra a ne za danas, da nisu noćne (htio mi je naplatiti 9000 yena dodatno) i da idem oko 12 sati, odnosno oko podneva. Kupio sam u trgovini dva obentoa, 450 yena svaki, a svaki od njih je i meni dovoljan za jedan obrok, makar djeluje malo.
Dosta mi je slikopisnih lunjanja, oću malo zabave. I odlučih da ne idem nikuda danas u Akitu, nego ću navečer pronaći neki bircauz i popit koju među biserima, da ih vidim kako dišu noćni život…
Vratih se u sobu, kadli ispod vrata obavijest. Zar su već našli knjigu? Svaka im čast! Ipak ne, samo poziv da recepciji dostavim isprintani primjerak rezervacije.
Sišao ja dolje, i reko, ako se mogu spojiti preko gmaila, sad ćemo to. Može. Došao ja s druge strane recepcije, gledam tipkovnicu, uf… Nezgodno, Japanska tipkovnica, a tipka za razmak širine možd 2 prsta, pokraj nje neke čudne tipke…. Ali nakon par pokušaja uspio sam se spojiti, i isprintati. Domo arigatto, i nazad u sobu.
Jedem ja, kadli telefon. Halo? Da li ste isprintali rezervaciju? Jesam, sad sam maloprije bio. Etoooo… Ajd bok, i spustim slušalicu.
Jedem dalje, opet zvoni.
Etooo…
Da?
Etooo…
Da?
Javljam vam da ste dobili poziv.
Okeeej? Od koga?
Jel možete doć na recepciju?
Ok, evo me.
Ja na recepciju, a ženska mi pokaže moju rezervaciju. Jel to vaše? Vidim moje ime, reko je. I onda krene priča. Ali, nismo se razumjeli. Pa je ona počela nešto tipkati, i pozvala me s druge strane pulta. Došao ja, kadli, ona se spojila preko yahoovog prevoditelja, kuca mi na Japanskom i dobijam Engleski prijevod.
Rezervirali ste za krivi mjesec. Blurp? Pogledam ja, a ono fakat, dobar dan, krivi mjesec. Jao, jao jao jao jao… Eto kad tražim hotele do kasno u noć, pa onda ni ne gledam… A ništa, dogovorili se da ću platit u kešovini, a rezervaciju za krive dane stornirati. Storniranje me koštalo 15 eura. Ja ko da štancam te novce kako ih olako trošim… Naravno, dogovorili smo se tako da sam ja kucao tekst na Engleskom a yahoo je prevodio na Japanski.
Ta cijela slika kuckanja i čitanja dok smo stajali jedno do drugog je istovremeno smješna i teška katastrofa. S druge strane, eto kako ide moderna tehnologija, još malo pa ekipa neće poznavati strane jezike nego će koristiti uređaje. Pa ako uređaj krivo prevede, zajeb.
Dok sam odlazio, frajer na recepciji je komentirao “Amerikajin” odnosno “Amerikanac”. Nadam se da je cijela Američka nacija štucala u tom trenutku. Nije ni čudo da dođu na loš glas, kad za svaku seljačinu koja govori Engleski misle da je Amer.
Nastavio s klopom, uhvatio me neki san, opružio se malo…
20:00
U, zbilja sam bio umoran…
I, di ćemo? Potpalih laptop (a fakat grije), i na net.
Otvorim google:
akita bar – vrati mi nazad pse. Ima rasa pasa koji se zovu akita. Bravo.
akita nightlife – hrpa bezveznih stranica, našao konačno par s nekakvim popisom nečega, jedan od tih neki pub, nalik regularnim pubovima. Ima šank. Odgovara. Našao na netu i kartu, usporedio sa svojom, malo podalje i od centra i od hotela, 20 minuta pješice, ali nije bed.
Spremio se ja, karta u ruke, novac u džep, ajmo.
I, idem ja, idem, uske uličice, kućice koje liče na ono u čemu naši cigići žive, nešto svjetala, glavna cesta, pošta, aha blizu sam, još par ulica… Nema. Kako nema, sunce mu, gledam na kartu, ok, možd sam fulo, jer ni jedna od ulica blizu te birtije nema na karti upisano ime. Ma bravo, samo dijelovi za turiste, ništa zapravo korisno. Vratim se nazad do pošte, probam drugu rutu. Opet ništa. Probam treću rutu. Već je 10 sati.
EUREKA! NAŠAO! Ali… ne radi… Naime, danas je praznik poštivanja staraca. I, vlasnici nekih birtija odlučili su poštivati starce tako što ne rade. Sat vremena lutanja po bezveznim uličicama… U okolnim uličicama vidim raznorazne birtijice i restorančiće, ali ne da mi se furati na nešto tradicionalno, oću izać i pit, a ne dobijati upute o Japanskoj etiketi i bontonu.
Demoraliziran, vratio se do hotela… Da idem spavati? Ili uzeti koje pivo u sobu? Ma ne solira mi se u sobi, ne volim to… Znam! Recepcija!
Uletio ja ljepoticama, i reko – gaijin oće biru u miru! Etooo, etooo, vade one karte, kemijaju kemijaju (u pozadini zvuk iz Profesora Baltazara dok razmišlja), AHA! Našle one meni neki jazz klub, crna mačka nešto. Može, daj. Ucrtale mi, pokazale na mapi, i ja krenuo.
Dođem ja tamo di su mi ucrtale, a ono zatvorena zgrada. Ali i drukčije se zove, “Mama nešto”. Hm. Nastavim ja dalje, a kvart pun bircauza. Samo, po napomenama, u neke od njih ne puštaju gaijine poput mene. I hodam ja, i hodam, vidim, ispred nekih birtija stoje biseri u odjelima i sa slušalicom na uhu. Što je ovo, tajni agenti?
Dođem ja do jednog, sumimasen, jel znaš brate di je ovo? Tamo i tamo. A, fala. Otišao ja, nije. Sreo neke pijane klince, etooo, etooo, ne zna di je lijevo di je desno, otišao ja dalje. Sretnem neki par, pošalju me skroz u drugom smjeru. Do još jednog agenta, opet nekud drugdje. Već je pol 12 a ja i dalje žedan lunjam. Koji tulum, e…
E reko dosta, idem u hotel spavati. I vraćam se ja nazad, i kod raskršća odmah uz hotel, slučajno okrenem glavu – eto mojeg mačka… Ne mogu vjerovat. Za popizdit. Ja tamo, a ono zatvoreno… Zalud i to. E koja glupost, ne moš ni otić popit nešto… Došao do hotela, ma, zadnji pokušaj, zvat ću taksistu i reć da me odvede nekud u mrak, ako ko zna, oni znaju di što ima.
Mahnuo rukicom, došao taksist, ja sjeo, on meni nešto što je valjd značilo “kuda ćemo” a ja njemu “vozi me u slijedeći viski bar”. 
Ok, nisam mu baš to reko, ali baš mi u glavi zasvirala ta stvar od Doorsa.
Bar.
? Japanski nepriča?
Ne. Bar. Biru. Drink.
? Japanski sigurno nepriča?
Ma ne. Muzik. Biru. Drink. Drink.
?
Baru?
A, bar? Kaki bar?
Baru, biru, drink.
?
Gaijin baru.
Aaaa, hai!
I krenuli mi. Nazad u onu četvrt otkud sam došao. Ajd. Stali prvo do jedne tajnoagentovske ekipe, pita di ima za gaijina nešto. Pokazali rukom. Krenemo dalje. Došli do druge ekipe. Jel primate gaijina? Može. Hm, ok, mislim si ja, ako ovi ljepotani nisu Jakuze, onda je moja mama napravila glupog sina. Al ajd, ako primaju gaijine, možd će bit sve ok. Život je rizik, jel, a najbolje je riskirati tuđom glavom…
Došli do lifta na 3. kat, ušao ja unutra…
Nema tu nikakvog šanka, nego oveća prostorija s nekoliko stolova stisnutih uz zidne kauče koji se prostiru duž cijelog zida, i svaki stol ima još 1-2 stolića. Unutra par žena, neki tajnoagenti, i jedan s lancem preko razdrljenih prstiju.
O joj, upao sam u seks klub…
Reko ja, ne ne, greška, ja bi popio nešto, ma sjedi, al ne, ma sjedi ajde, al ne, i do mene došla jedna od žena i odvela me do jednog stola. Bila je zgodna, ja umoran i popustljiv, pa sam sjeo.
Žena zna Engleski, pa sam joj rekao da sam samo tražio cugu. Prepričala je to drugima, i to je bilo to. Dofurali su mi pivo, i, ona je sjela do mene. Pa smo počeli pričati… I tako, pričamo mi… I družimo se, jel… A ja cugam… Reko, nisam baš bio u potrazi za seksom. Ma ne, kaže ona, ovo nije seks klub. Jel? Nego što je? Klub za druženje. Aaaa, skužio ja, to su one Japanske fore.
Naime, postoji razlika između hostess bar i sex bar. U hostess bar, doći će ženska, sjest će do vas, brbljat ćete, družiti se, postoji tajmer koliko dugo, to druženje i cugu plaćate, i kad istekne tajmer, kraj, možete ili platiti za još ili otići. U biti, moglo bi se reći da je ovo geisha usluga ali za narodne mase. A u sex baru, isto to, samo naravno seks. Makar, bilo je jasno da i ovo vode Jakuze, vidilo se po njima. Stoga, rekoh, pamet u glavu, pitaj kakva je situacija i pazi što se događa. E sad, pravi igrači i uspiju nagovoriti neke od cura na akciju. Al se meni fakat nije dalo zajebavati.
Okej… Ajd, kad sam već došao, pa nek vidim i kako to ide. Dok sam pio, kad bi se orosila čaša, ona bi brisala krpom. Bilo je još tih fora sa posluživanjem, u svakom slučaju, trudila se praviti mi društvo. Inače, prvo pivo je na kuću, druga su preko 2000 yena svako, ali zato je sake besplatan. Pa sam zato prešao na sake. Reče da je s Filipina, da već koju godinu radi u tom baru, da ima 25 godina, i da se zove Angel Seit. Lovu šalje kući mami, a nada se da će za koju godinu zaraditi dovoljno da bi otvorila svoj salon uljepšavanja. I da nije vidjela ništa drugo od Akite, jer zbog posla ne može nikuda, radi svaki dan. U svakom slučaju, ima srednje dugu crnu kosu, malo tamniji ten od bljedolikih Japanki, lijepo i egzotično Azijsko lice, i nekakav fini parfem.
A dok smo pričali, dalje od nas, tih par žena i tipova, promatrali nas ko da su u kinu. Cuga, grickalice i nabacivanje komentara. Volim bit zabava i zanimacija. Jedna od tih žena bila je Rumunjka, tako mi je Angel rekla. Rumunjke i Ukrajinke su fakat p opularne po svijetu…
Prošlo je tih sat vremena, popila i ona jedno piće, cijelo to druženje platio sam 4000 yena, na izlazu su svi kolektivno došli i pozdravili se samnom, ili je takav običaj ili me nisu htjeli ostavit samog sa Angel. Otišao sam van, zbunjen, pomješanih osjećaja, pomalo i pripit, došao u hotel i legao spavati.
A Angela i danas navečer radi u Akiti, i makar je svjesna da radi izgleda to može raditi još neko vrijeme ali ne predugo, radi jer nema što drugo. Kaže da ju dobro tretiraju i da su pristojni prema njoj. Nadam se da jesu. Nadam se da će uskoro zaraditi dovoljno novaca da se vrati majci i otvori dućan, o kojemu sanja već par godina…
Filipinski Anđele, ne daj da ti potkrešu krila.
